Da li je normalno da imam odsustvo empatije kada pročitam vijest o smrti onih koji su bili sebebom mojih postratnih trauma, jer sam kao dijete od 10 godina proživjela velike traume u Zvorniku početkom devedesetih, zbog kojih danas imam strahove i anksioznost?

Vidite kako smo mi čudan narod i dokle ide naš taj merhamet. Čujemo da je umro tamo neko ko je bio zločinac, neko ko je mučio, ko je silovao, protjeravao, i sada se mi čudimo je li problem što mi nemamo odsustvo kao odsustvo empatije. Treba čovjek da se veseli što su takvi ljudi napustili dunjaluk. Znači što su otišli sa što je Allah džellešanuhu rahatio dunjaluk i ljude na dunjaluku od takvih ljudi. A ne da se sikiramo što kao kod nas odsustvo empatije. Treba da se veselimo što su takvi ljudi otišli, što su takvi ljudi otišli sa dunjaluka, da je Allah džellešanuhu na taj način znači zaštitio i i sačuvao ljude koji žive. Ne treba se insan uopšte sikirati zbog toga.