Kakav je propis da se neko profesionalno bavi učenjem rukje?

Ovo je jedno i potrebno, ali isto tako i škakljivo pitanje. Ako pogledamo u praksu Božijeg poslanika i prvih generacija, vidjećemo da niko od njih nije imao da kažemo ofis ili neko mjesto gdje je on ljudima učio rukju. Jednostavno ljudi su u vrijeme Božijeg poslanika i prvih generacija rukji pristupali mnogo drugačije nego što to mi danas činimo. Jednostavno neko ako je bio bolestan, neko od prijatelja, komšija, poznanika proučio bi mu rukju i to je to. Niko se nije profesionalno bavio time. E sada, s jedne strane u našem narodu postoji velika potreba, definitivno mnogo je ljudi koji imaju problema sa crnom magijom, sa džinsko-šejtanskim uznemiravanjima. S druge strane, velik broj ljudi ne zna sam sebi učiti rukju. I mislim da glavni akcenat kod nas treba da bude na tom pitanju da se ljudima, da se ljudi podučavaju i da im se nudi alternativa da ljudi sami sebe čuvaju i da sami sebi uče rukju. E sada se vraćamo na pitanje bavljenja, profesionalno bavljenja učenja rukjom. Islamski učenjaci, od kojih je šejh Usejmin i slični učenjaci su kazali, ako ima potreba da se neko i bavi profesionalno učenjem rukje, da mu je to preokupacija, jednostavno većinu svog vremena provodi u tome, u svemu tome ostaje onaj momenat naplaćivanja rukje. Čovjeku je dozvoljeno naplatiti rukju, ali isto tako taj profesionalizam ga može odvesti da jednostavno čovjek i izgubi ihlas, izgubi iskrenost, da mu se polupaju lončići u smislu šta je cilj njegov, da li je cilj zarada, da li je cilj pomaganje ljudi. Tako da je ovo iščačkljivo pitanje, potreba postoji, ljude treba podučavati da sami sebi uče rukju, ljude treba podučavati da odlazak kod učača rukje nije rješenje dugoročno. Dugoročno rješenje je namaz, zikrullah, učenje Kur'ana, očistiti kuću od svega što približava džine i šejtane. Davati ljudima smjernice da se ljudi sami čuvaju, alternativa, preventiva, zaštita. Da imamo ljude koji su se tome posvetili, definitivno postoji potreba, e ostaje taj momenat što naš narod kada ode kod sihirbaza nije im teško dati i 200, 300 i 500 eura, a onda kada im neko ko na ispravan način uči kaže ne znam, sahat vremena učenja rukje je ne znam 20, 30, 50 eura, onda to njima kao nešto previše i tako dalje. Tako da pitanje je škakljivo, da postoji potreba postoji, samo učenje rukje je legitiman čin, potrebni su nam ljudi koji ispravno liječe, ali da li je to bila praksa prvih generacija, nije bila praksa. Tako da treba se više truditi da ljudima nudimo alternativu da se ljudi sami zaštite, sami uče, sami uče sebi rukju, ali isto tako moraju u savremenom dobu biti ljudi koji će učiti rukju i koji će ljudima pomagati u tom polju.