Babo je rahmetli ubijen 90-ih godina u agresiji na BiH. Ne mogu reći da je bio vjernik koji je klanjao i išao u džamiju, iako je njegova majka redovno klanjala, znači upućen je u vjeru, ali ponekad je pio alkohol. Klanjao je kurban i bio je dobar insan. Redovno dovim za njega. Kako se ophoditi prema osobama koje su preselile u takvom nekom halu i stanju?

Sve dok su se one deklarisale kao muslimani. Imale od islama nešto, evo ovdje je kurban, možda je tu bio i neki dan koji se postio, možda neka džuma, možda neki namaz, la ilahe illallah Muhammedur-resulullah, neki zikrullah i tako dalje. To je znači dokaz i pokazatelj da su ti ljudi bili u nekoj najširoj granici islama, uzimajući opet u obzir neznanje koje je bilo prisutno u tom vremenu.

Tako da dozvoljeno je inšallah bi'iznillah za takve ljude činiti i sadaku i dovu i moliti Allaha tebareke ve te'ala da im oprosti. I ako se može za njih obaviti hadž i tako dalje. Znači sve ono što možemo obaviti za našeg mejjita, dati sadaku, pokloniti učenje Kur'ana, obaviti hadž, obaviti umru i tako dalje. Znači bitno je da se čovjek deklarisao kao musliman, nije se deklarisao kao ateista, znači jednostavno bitno je da se deklarisao kao musliman i da je pri sebi imao nekih djela kojima je potvrđivao taj islam. Da je govorio la ilahe illallah, da je ponekada klanjao kurban, da je ponekada išao na Bajram, da je ponekada išao na džumu, da je ponekada klanjao namaz, da je ponekada postio, sve to čini tog čovjeka ako Bog da muslimanom.