Kada se kaže da se podne i ikindija namaz klanjaju učeći u sebi, da li se u tom slučaju podrazumijeva da se uči kroz šapat ili skroz u sebi?

Kada kažemo da se podne i ikindija uče u sebi, onda time mislimo da čovjek izgovara harfove ali toliko da samo sebe čuje, da nikog drugog ne uznemirava. Ali se ne misli da uči u sebi zatvorenih usta i da uči u mislima. Mi smo o tome i kroz našu knjigu 'Namaz radost oka moga' i kroz naša predavanja ukazivali na jednu veliku, rasprostranjenu grešku kada ljudi klanjaju podne ili ikindiju i samo zatvore usta i u mislima uče. To je neispravno. To je neispravno. Znači da bi se za insana kazalo da nešto uči, on mora micati jezikom i ustima, mora to izgovarati, ali neće toliko glasno izgovarati da druge ljude uznemirava, već onoliko koliko čovjek može samo sebe čuti. Tako da prilikom podne i ikindije čovjek mora micati jezikom, micati ustima, izgovarati znači ono što uči, ali da samo sebe čuje, da druge ne uznemirava. Učenje u mislima, zatvorenih usta, smirenog jezika, ne smatra se kiraetom i to je jedna velika i ogromna greška na koju su učenjaci već godinama upozoravali.