Je li tačno da je griješan onaj ko je naučio nešto od Kur'ana pa to zaboravio?

Kada pogledamo govor islamskih učenjaka u pogledu zaborava Kur'ana, vidjećemo da postoje dvije vrste zaborava. Imamo zaborav koji je sastavni dio svačijeg od nas života. Jednostavno, danas si nešto naučio, sutra si to već zaboravio. I to se moglo desiti čak i u datom momentu i Božijem Poslaniku. U jednoj prilici Poslanik je slušao čovjeka kako uči Kur'an, pa je Allahov Poslanik, alejhisselam, kazao: "Neka mu se Allah smiluje, on me je podsjetio na ajet kojeg sam bio zaboravio." Znači, pa je čak i Allahov Poslanik u tom nekom momentu svakodnevnom mogao nešto da zaboravi. Svakako, Džibril, alejhisselam, je godišnje dolazio Božijem Poslaniku pa bi obnavljao sa njim sve ono što mu je objavljeno. Tako s tog aspekta to nije uopšte problem. Imamo znači nešto što je normalna pojava kao zaborav kod svakog insana.

Ali imamo zaborav koji je nastao kao plod nemarnosti prema Kur'anu. Naučio sam neku suru i nakon toga ostavim Kur'an, ne uzimam Kur'an pola godine i zaboravio. Zaboravio sam, nešto je priroda mog bića da zaboravim, a ja sam zaboravio što se ne družim sa Kur'anom. Ta vrsta zaborava, za nju je dio učenjaka kazao da je zabranjena i da je to grijeh. Tako da znači imamo nešto, jednostavno čovjek nauči, pa malo zaboravi, pa ponovi, pa nauči, pa zaboravi, pa ponovi, i to je priroda našeg bića da ljudi zaboravljaju. Ali je problem ako je nešto naučeno, znali smo tri, četiri sure, i onda ostavimo Kur'an, ne družimo se nikako sa Kur'anom i mi smo to zaboravili. Taj zaborav bi mogao biti sporan i dio učenjaka je zato kazao da je to grijeh. Tako da insan bi se trebao truditi u svakom životu da se druži sa Kur'anom, a u međuvremenu, pogotovo osobe koje znaju malo više Kur'ana, da će nešto malo zaboraviti, pa će obnoviti, pa zaboraviti, pa obnoviti, to je i da kažemo jedna normalna prirodna pojava. Ali da ne bude zaborav nastao kao plod zapostavljanja Kur'ana.